Sa cigarom nikad nisi sam.
Cula sam to jednom na televiziji. Ja kao pusac sam se zapitala sta to zapravo znaci.
Places zapalis cigaru, tuzan si zapalis cigaru, srecan si zapalis cigaru, uzbudjen si zapalis cigaru, pod stresom si zapalis cigaru.
Kapiram, tu je ta cigara kakvog god da si raspolozenja, koliko god je mrzeo sto te tera na jutarnji kasalj, oces crknes dok se ne iskasljes, ona je tu, ma koliko stete donosila opija te, zelis je, ne mozes bez nje, NE ZELIS.
Znam mnogi govore ako pusis nisi karakter, zapravo to je cista zabluda, nisi karakter kad te neko natera da propusis, a drugo je ako to zelis sam.
E pa ovo je prica o tome kako sam ja sama pozelela da propusim.
Kraj osnovne skole, osmi razred, taj je to bilo WOW, pocinjem da budem svesna okoline, gledam oko mene sve, ljudi puse, dim ogroman, miris grozan, al mozak opija.
Pozelim da vidim kako je to. Bila u skoli jedna devojka koja je pusila, i pitam je za cigaru, naravno, nisam znala da pusim i puckala , svi mi se smejali.
Posle nekog vremena, dodje meni BABA u posetu. Kapiram mogu da joj kazem.
Kazem ti ja njoj da sam probala cigaru, pokaze mi paklu i kaze mi da se sama posluzim ako hocu.
Uzmem ja cigaru. Tu je sve pocelo.
Svako jutro, kad mama i tata odu na posao probudi me oko devet sati, skuva kafu i pusimo cigare.
Kazem ja mojoj najboljoj, tadasnjoj, drugarici i hoce i ona. Ajde dovedem ja nju kod babe, purnjamo sve tri uzivamo.
Svaki dan posle skole, bio decembar mesec, odemo mi do dom zdravlja i popusimo po cigaru, usput do kuce prskamo se dezodoransom i luftiramo ruke.
Kad god bi dosla kuci, obicno pola sata posle zavrsetka skole, pitali bi me moji gde sam bila, i ja bi uvek odgovorila isto. Sa Bojanom na grudvanju.
Ne zalim ja sto sam propusila, cigara mi sluzi kao medikament za sve. Samo bilo je mnogo rano, tada sam se osecala velikom, kao da je ceo sve moj.
Kad sada sagledam sebe, kakva sam tada bila. Najobicnija klinka koja je htela da krene u zivot, samo pre vremena.
